O nama

Aleksandar Stojković

fotograf, snimatelj, dizajner, novinar i još ponešto

Moje ime je Aleksandar Stojković i rođen sam u Pančevu, 1970. godine. Sa fotografijom sam se upoznao kao šestogodišnjak u maloj kućnoj laboratoriji svog oca. Trenutak kada se na foto papiru pojavila prva fotografija nikada nisam zaboravio. Od tada, pa do sad, fotografija je bila i ostala moja strast.

Dugo sam bio foto amater. Kao klinac nisam imao prilike da kupim iole ozbiljniji aparat, ali me to nije sprečavalo da “škljocam” svojom “Smenom 8” i maminim “Zorkijem 4K”.

Igrom slučaja, nakon povratka iz vojske 1991. godine, otišao sam na kurs u “Univerzal” koji je bio predstavnik kompanije “Fuji” za SFRJ. Tu sam postao fotolaborant. To je u to vreme bio dobro plaćen posao i omogućio mi je da kupim prvog Nikorrmata, a zatim i Nikona F2. Po prvi put u svojim rukama imao sam ozbiljne aparate koji su mi “otvorili” čitav novi svet.

Posao laboranta sam nastavio da radim u Foto “SAN”-u u Pančevu, a zatim sam sedam godina proveo u Foto studiju “Bata”. Paralelno sa radom u laboratoriji, počeo sam da radim i kao foto-reporter u tadašnjim “Nedeljnim pančevačkim novinama” i kasnije na zameni u “Pančevcu”. Sve to zahvaljujući mom pokojnom prijatelju Bogdanu Petrovu Boci, koji me je jednog dana uhvatio za uvo i odveo u redakciju NPN-a, kod Steve Mandića i rekao – “ovaj mali će vam biti reporter”. I postao sam ne samo reporter, već i novinar, jer sam, opet igrom slučaja počeo i da pišem. Ispalo je da sam prilično talentovan za to. Time ću se mnogo kasnije ozbiljnije baviti.

Devedesetih je počeo i moj rad na terenu, fotografisanje i snimanje svečanosti i proslava. Nije mi to bio posebno drag posao, nisam mogao da izađem na kraj sa muzikom koja se svirala na ovim događajima. Navikao sam se mnogo godina nakon toga.

Krajem devedesetih, imao sam 12 fotoaparata i celu malu laboratoriju za izradu crno-belih i kolor fotografija u svom stanu. Tada je počeo trend digitalizacije fotografija i ono što se u to doba radilo mi se nikako nije dopadalo. Rešio sam da rasprodam opremu i napustim ovaj čarobni svet.

Foto aparat nisam uzeo u ruke skoro jedanaest godina, a onda sam želeo da odslikam modnu reviju moje tadašnje partnerke i pozajmio od Bate aparat. I odslikao. I nije bilo loše. Nakon togaa Bata me je pitao da li bih ponovo fotkao s njim. Nasmejao sam se i rekao “pa ja više ne znam ni da držim aparat”. Bata je samo kratko odgovorio “ma setićeš se”. I zaista je tako bilo. Čim sam uzeo aparat u ruke probudio se “monstrum” u meni. Od aparata se narednih godina nisam odvajao. Shvatio sam da je u doba kad svako pri ruci ima nekakvu spravu kojom može da napravi snimak, baš fazon da pokažem kako ja to radim.

Naravno da sam opet radio street fotografiju, menjao Bocu u Pančevcu i obožavao da slikam balet. Tako je, u saradnji s Baletskom školom “DImitrije Parlić” nastala i moja prva izložba, koja je bila u foajeu Kulturnog centra “Pančeva” 2014. godine. Te godine izlagao sam još dva puta. Obe izložbe su bile vezane za muziče događaje: fotografije sa ETHNO.COM festivala i sa Dana duhovne muzike. Na sledeću izložbu čekao sam četiri godine.

Te 2014. godine učestvovao sam u nastanku Portala 013info. Narednih sedam i po godina bavio sam se reporterskom fotografijom i novinarstvom. Uz to, 2015. godine sam počeo saradnju sa Domom omladine Pančevo, koja je trajala četiri godine.

U avgustu 2018. na Freedom Art festivalu otvorena je moja izložba rok fotografije pod nazivom “Let There Be Rock” u Galeriji Doma omladine Pančevo, na kojoj sam izložio 50 radova.

Te, 2018. godine dobio sam i prvu nagradu na Salonu umetnosti Pančeva za fotografiju “Bol” koja je snimljena prilikom izvođenja performansa Mandragora, Marka Nektana.

Tokom mog reporterskog rada, moje fotografije objavili su svi veliki mediji u Srbiji, ali i L’ Europeo i ono na šta sam posebno ponosan – The Rolling Stone. Sa portalom 013info saradnju sam završio 2022. godine i od tada sam samostalac. Fotkam sve. Od koncerata i pozorišta, preko korporativnih događaja, do dečjih rođendana, svadbi i krštenja. Bavim se i sportskom, studijskom i komercijalnom fotografijom.

U maju 2024. godine izložio sam 30 fotografija u Galeriji Gradske biblioteke Pančevo. Bila je to retrospektiva mog rada na street i life fotografiji. Time sam zapravo zaokružio ovaj rad koji me je ispunjavao godinama.

Ulazak u svet digitalne fotografije pratilo je i moje zanimanje za digitalnu obradu fotografije i grafički dizajn. Tako sam još davne 1998. godine bio u prilici da radim grafičku obradu materijala za godišnjicu RNP-a, jedan zaista veliki i odgovoran posao. Bavio sam se i prelamanjem stranica časopisa, dizajnom logotipa, izradom vizuelnog identiteta, plakata, flajera. Taj svet mi je bio zabavan i omogućio i da se dodatno vizuelno izrazim.

Prve kontakte sa video kamerom sam imao još 1991. ali sam se ozbiljnije tim segmentom bavio nešto kasnije, kada sam u svoj kompjuter dodao Miro DC 30 karticu i uradio prve digitalne montaže, uvlačeći u kompjuter materijal sa SVHS traka. Danas, moji aparati uspešno izlaze sa video snimanjem, a kompjuteri su dovoljno jaki da montaža u njima nije više toliko zahtevna kao nekada. Ali su klijenti sve zahtevniji 🙂

Obično fotografi navode i kakvu opremu koriste, ali ja sam u poslednje vreme zaista fotkao svim i svačim. Imam četiri Canon aparata i to je moj prvi izbor, ali slikao sam i Nikonom i Sony aparatima. Nekada davno voleo sam Rolleiflex-a i Mamiya-u. Nisam imao prilike da radim Hasselbladom i Leicom i to mi je ostalo kao velika želja. Zapravo, ja ne mislim da foto-aparat pravi fotografiju, nego da je pravi čovek koji pritiska okidač, a da nam dobri aparati omogućavaju da manje razmišljamo o tehnici, a više o kreativnom pristupu. Jer oštru sliku može da napravi svako ko ima par hiljada evra da da za opremu, a trenutak i ugao ne mogu da se plate novcem. Za to je, ipak, potrebno nešto više.

Zato postoji FotoVizija.